Kada se otvara nova firma, papirologija obično pojede sve vreme. Registracija u APR-u, račun u banci, knjigovođa, prvi ugovori sa dobavljačima. Sajt i adresa na internetu dolaze na red tek kada prvi kupac pita „a imate li sajt?“ ili kada neko primeti da se firma ne može pronaći na Google-u. Tada se sve radi na brzinu, a odluke donete na brzinu umeju da koštaju više nego što bi koštale da su donete na vreme.
Dobra vest je da prvi koraci nisu komplikovani. Za ozbiljno prisustvo na internetu firmi trebaju tri stvari: ime koje ljudi kucaju u pregledač, prostor na kome sajt stoji i zaštićena veza između sajta i posetioca. Sve ostalo, od izgleda stranica do oglasa na društvenim mrežama, nadograđuje se na ta tri temelja.
Domen je ime koje nosite godinama
Domen je adresa sajta, recimo imefirme.rs. Zvuči kao sitnica, ali domen se ne menja lako. Kada jednom odštampate vizit karte, oblepite dostavno vozilo i podelite adresu kupcima, svaka promena znači novi trošak i izgubljene kontakte. Zato je izbor imena vredan bar pola sata ozbiljnog razmišljanja, a ne pet minuta pred zatvaranje banke.
Za firme koje posluju u Srbiji prirodan izbor je nastavak .rs. Pored njega postoje .co.rs, .org.rs, .in.rs i ćirilični nastavak, a za one koji ciljaju inostrano tržište tu su .com i drugi međunarodni nastavci. Domenima sa nastavkom .rs upravlja Registar nacionalnog internet domena Srbije, a sama registracija ide preko ovlašćenih registara. Mnoge firme uz glavni domen zakupe i varijantu .com, makar samo zato da je neko drugi ne bi zauzeo.
Nekoliko praktičnih pravila štedi glavobolju. Ime treba da bude kratko i lako za izgovor preko telefona. Ako vlasnica pekare iz Kragujevca svakom kupcu mora da sriče adresu slovo po slovo, domen ne radi svoj posao. Domeni sa slovima č, ć, ž, š i đ su tehnički mogući, ali ih ljudi retko kucaju, pa većina firmi bira verziju bez dijakritike. Brojeve, neobične skraćenice i duga složena imena najbolje je izbeći.
Sama kupovina domena traje nekoliko minuta i plaća se na godišnjem nivou. Za domaće nastavke cena se u Srbiji uglavnom kreće od oko hiljadu do nekoliko hiljada dinara godišnje, zavisno od nastavka. Ono što ljudi najčešće propuste jeste pitanje ko je upisan kao vlasnik. Domen treba da glasi na firmu, a ne na nekadašnjeg saradnika, sestrića koji „zna sa kompjuterima“ ili agenciju koja je pravila sajt. Kada se saradnja završi, nesporazum oko vlasništva nad domenom zna da preraste u ozbiljan problem, jer onaj ko je upisan kao registrant formalno odlučuje o adresi.
Vredi uključiti i automatsko obnavljanje, ili bar podsetnik u kalendaru. Domen koji istekne ne nestaje istog trenutka, ali sajt i mejl prestaju da rade, a ako se ne obnovi na vreme, posle nekog perioda postaje slobodan i može ga registrovati bilo ko. Dobar trenutak za registraciju je zato pre štampanja bilo kakvog materijala, a ne posle.
Gde sajt zapravo stanuje
Sajt je skup fajlova i baze podataka koji moraju da stoje na računaru koji je stalno uključen i povezan na internet. Taj računar je server, a usluga iznajmljivanja prostora na njemu zove se hosting. Domen bez hostinga je kao kućna adresa bez kuće: postoji u evidenciji, ali nema gde da se uđe.
Za malu firmu sa sajtom od nekoliko stranica, kontakt formom i povremenim tekstom na blogu sasvim je dovoljan deljeni hosting, gde više sajtova koristi resurse jednog servera. Ponuda na tržištu je široka, a web hosting paketi se međusobno razlikuju po prostoru na disku, broju sajtova koje možete postaviti, broju mejl adresa i resursima koje sajt sme da koristi. Za tipičan sajt male firme okvirni godišnji trošak u Srbiji kreće se od nekoliko hiljada do desetak hiljada dinara.
Pri izboru ne treba gledati samo cenu. Brzi diskovi, po mogućstvu NVMe, osetno skraćuju vreme učitavanja. Kontrolni panel na kome sami možete da otvorite mejl adresu ili vratite rezervnu kopiju štedi pozive programeru. Redovne automatske rezervne kopije su obavezne, jer je pitanje vremena kada će neko slučajno obrisati stranicu ili kada će dodatak za sajt napraviti kvar. Podrška na srpskom jeziku i račun izdat na firmu deluju kao detalji, sve dok vam ne zatrebaju.
Uzmimo knjigovodstvenu agenciju iz Čačka sa troje zaposlenih. Njoj ne treba moćan server, ali joj treba sajt koji se brzo otvara na telefonu, nekoliko adresa tipa ime@agencija.rs i sigurnost da će sve to raditi i u vreme predaje završnih računa. Upravo zbog toga većina paketa uključuje i poslovni mejl na sopstvenom domenu. Adresa na sopstvenom domenu deluje ozbiljnije od besplatne adrese i ostaje firmi i kada zaposleni ode.
Katanac pored adrese nije ukras
Kada otvorite sajt, pored adrese u pregledaču obično stoji mala ikonica katanca, a adresa počinje sa https. To znači da je veza između vašeg računara i servera šifrovana, pa niko ko je „na liniji“ između, recimo na javnoj mreži u kafiću, ne može da pročita šta šaljete. Ako sajt i dalje radi preko običnog http protokola, savremeni pregledači pored adrese ispisuju upozorenje da veza nije bezbedna. Posetilac koji to vidi na stranici sa kontakt formom često odustane.
Da bi sajt radio preko HTTPS-a, potreban mu je SSL sertifikat, mali digitalni dokument koji potvrđuje da domen zaista pripada sajtu na koji se posetilac povezao i omogućava šifrovanje podataka. Naziv je ostao iz vremena starijeg protokola, danas se tehnički koristi TLS, ali u svakodnevnom govoru svi kažu SSL.
Postoje tri osnovna nivoa provere. Najčešći je sertifikat sa proverom domena, koji se izdaje automatski i dovoljan je za veliku većinu sajtova malih firmi. Mnogi hosting paketi ga danas uključuju bez doplate. Sertifikati sa proverom organizacije i proširenom proverom podrazumevaju i proveru same firme, pa se biraju kada sajt obrađuje osetljive podatke ili kada je firmi važno da njeni podaci budu vidljivi u detaljima sertifikata.
Bezbedna veza nije samo stvar poverenja. Ako planirate da primate plaćanje karticama na sajtu, obrada plaćanja bez HTTPS-a jednostavno ne dolazi u obzir. Google je još 2014. godine saopštio da HTTPS uzima u obzir pri rangiranju, doduše kao slab signal, ali sajt koji pregledač označava kao nebezbedan teško gradi poverenje bez obzira na poziciju u pretrazi. Sertifikati imaju ograničen rok važenja i moraju se redovno obnavljati, pa je najvažnije da obnavljanje bude automatsko. Sertifikat koji je istekao pravi veći problem nego da ga nikada niste ni imali, jer pregledač tada prikazuje upozorenje preko cele stranice.
Redosled koji štedi novac i živce
U praksi se greške najčešće prave u redosledu, a ne u samim odlukama. Zato vredi ići korak po korak.
Prvo se bira i registruje domen, na ime firme, sa uključenim obnavljanjem. Zatim se zakupljuje hosting i povezuje sa domenom, što je obično stvar podešavanja nekoliko zapisa koje panel uradi sam. Treći korak su mejl adrese, i to odmah, kako bi i prvi ugovori i ponude išli sa poslovne adrese. Tek tada se proverava da li je aktivan sertifikat i da li se sajt sa http adrese automatski preusmerava na https. Izgled sajta, tekstovi i fotografije dolaze na kraju, kada je temelj spreman.
Paralelno sa sajtom vredi otvoriti profil firme na Google mapama. Za zanatsku radnju u Zemunu ili frizerski salon u Nišu to je često prvi kontakt sa kupcem, a link sa profila vodi upravo na sajt.
Jedna navika štedi najviše nerviranja: sve pristupne podatke za domen, hosting, mejl i sajt držite na jednom mestu, u menadžeru lozinki, i to tako da im pristup ima vlasnik firme, a ne samo spoljni saradnik. Ako se ikada promeni agencija, programer ili zaposleni zadužen za sajt, firma neće morati da dokazuje da je ono što je platila zaista njeno.
Sve ovo zajedno ne traži veliki budžet ni tehničko znanje. Traži malo pažnje na početku, dok su odluke još jeftine i lako se menjaju. Firma koja na vreme sredi ime, prostor i bezbednu vezu kasnije može mirno da se posveti onome zbog čega je i otvorena: poslu i kupcima.
